(Humulus lupulus)
Svoj naučni naziv Humulus lupulus, hmelj je dobio zbog pogrešnog verovanja starih Rimljana da ova biljka penjačica svo rastinje oko sebe davi baš kao što vuk (lupus) hvata za gušu svoj plen. Iako su ga američki indijanci i Arapi odavno koristili za zdravlje, u Evropi je hmelj na scenu stupio prvo kao omiljeni sastojak za spravljanje piva, koji mu daje poseban, gorak ukus. Danas na pivo gledamo kao na napitak za osveženje i uživanje, ali nekada je bilo preka potreba. U vreme kada su vode često bile nečiste i kada bi pošasti kosile čitava sela i gradove zbog jednog zagađenog izvora, preživljavali bi samo oni koji su umesto vode pili pivo, zahvaljujući antimikrobnim svojstvima hmelja i alkohola. Ali ni pivo nekada nije bilo ono što je danas: bilo je dosta blaže i pravilo se bez kvasca. Hildegard iz Bingena, monahinja i čuvena travarka iz 11. veka, u jednoj od svojih knjiga primetila je da hmelj svojom gorčinom sprečava kvarenje piva i produžava mu rok upotrebe. U Nemačkoj je s početka 16. veka donet zakon o kvalitetu piva, kojim se propisuje da se ono pravi samo od ječmenog slada, hmelja i vode. U to vreme se za kvasac nije znalo, kao ni za hemijske procese koji se odvijaju tokom vrenja.
UPOTREBA HMELJA ZA ZDRAVLJE
Tokom istorije se hmelj ređe koristio kao lekovita biljka. Paracelzus ga je u 16. veku propagirao kao digestiv, a Matiolus kao diuretik. U par priručnika se pominje da se koristio za čišćenje krvi, jetre i pankreasa, jačanje apetita, kod problema s probavom, kao i terapija kod tuberkuloze, što ima smisla imajući u vidu njegovo baktericidno delovanje. Njegovo umirujuće dejstvo je otkriveno tek u 19. veku. Verovatno najpoznatija ličnost koja je obilno koristila ovu biljku, i to ne samo u pivu, bio je engleski kralj Džordž III, koji je spavao na jastucima ispunjenim šišaricama hmelja, zbog „slabih nerava“. Smatralo se da jak miris hmelja pomaže san. Konačno su Evropljani došli do onoga što je Ibn Al Baitar tvrdio još u 12. veku: da hmelj smiruje.
Francuski apotekar Planš bio je prvi koji je 1813. izolovao lupulin, finu smolastu supstancu iz ženskih cvetova – šišarica hmelja. Preporučivao ga je zbog narkotičkog dejstva svima koji su patili od nesanice, tvrdeći da olakšava ulazak u san i smiruje nerve, bez negativnih dejstava. U to vreme je bila popularna terapija opijumom koji je, osim zavisnosti, izazivao i poremećaj varenja. Pored toga što je smirivao nerve, hmelj se koristio kao afrodizijak i za „balansiranje libida“ – primećeno je da je povećavao seksualnu želju tamo gde je nema, a da je smirivao kod onih koji nisu mogli da je kontrolišu. Danas se ova biljka masovno uzgaja, ali postoji i divlji hmelj, koji sadrži manje količine istih lekovitih sastojaka kao i pitomi. Ono što definitivno znamo jeste da hmelj dokazano svojim antioksidantnim dejstvom koje poseduje zahvaljujući flavonoidu ksantohumolu, inhibira razmnožavanje malignih ćelija.
HMELJ PROTIV NESANICE
A šta znamo danas o hmelju i njegovoj sposobnosti da uljuljka u san, da li je sve samo mit ili ima i naučnu potporu? Godine 1983. iz hmelja je izolovan 2-metil 3-buten-2-ol, lako isparivi alkohol, kome se može pripisati bar deo umirujućih svojstava ove biljke. Međutim, skorašnja istraživanja su otkrila još dve interesantne činjenice: hmelj utiče na receptor melatonina, hormona koji se luči u epifizi, a koji je odgovoran za održavanje cirkadijalnog ritma – ciklusa budnosti i spavanja. Takođe, beta kiseline iz hmelja povoljno utiču na GABA – gama-aminobuternu kiselinu, neurotransmiter u centralnom nervnom sistemu koji, pored niza funkcija, igra veliku ulogu u ciklusu spavanja – podstiče dubok, okrepljujući san i lako buđenje. Studija rađena na miševima pokazala je da hmelj ima sedativni efekat, usporava spontanu lokomotornu aktivnost, produžava san i snižava telesnu temperaturu.
Hmelj se obično koristi u kombinaciji sa valerijanom, još jednom lekovitom biljkom koja je poznata po svom umirujućem dejstvu. Brojna istraživanja, potvrđuju da se ova kombinacija pokazala kao veoma efikasna kod nesanice tako što promoviše kvalitet sna, dubok san i REM fazu, što je sve potvrđeno praćenjem moždanih aktivnosti. Takođe je dokazano da kombinacija hmelja i valerijane dostiže puni efekat na centralni nervni sistem u roku od jednog sata.
Jedna nedavna studija imala je za cilj da istraži efekat hmelja sa i bez valerijane kod 30 pacijenata koji pate od nesanice. Nakon što su dve grupe tokom 4 nedelje koristile samo valerijanu, odnosno valerijanu u kombinaciji sa hmeljom, pokazalo se da hmelj igra veliku ulogu u poboljšanju latencije sna – vremena koje je potrebno da utonemo u san. Pritom je terapija potpuno bezbedna, i nakon prestanka ne dolazi do vraćanja nesanice. Osim što ima uspavljujuće dejstvo, hmelj je koristan i kada osećamo nemir, razdražljivost, uključujući i onu s nasupom menopauze, zabrinutost, mišićnu napetost, anksioznost, kada smo pod stresom i imamo poremećaj pažnje.
Dobar san je jedan od bitnih preduslova za kvalitetan život. Pa možda su stari Rimljani bili u pravu, hmelj jeste vuk koji hvata plen za gušu, a u njegovom slučaju plen je nervoza i nesanica.
HMELJ ZA BUJNI DEKOLTE
Ali to nije sve: hmelj je posebno koristan ženama. Ukoliko pate od manjka estrogena ili progesterona, ova fitoestrogenska biljka će se postarati da se njihov nivo poveća. Hmelj je zato koristan kod PMS-a i tokom ulaska u menopauzu kada će ne samo podići nivo ovog hormona, već doneti i tada toliko potrebnu smirenost i dobar san. Ali nedavno je nauka došla do još jednog velikog otkrića: svojim snažnim estrogenskim dejstvom hmelj pruža zaštitu ženama od nastanka i razvoja karcinoma dojke, i za to su upravo zaslužne glavne estrogenske komponente u njemu, 8-prenilnaringenin i 6-prenilnaringenin (PN). Istraživanja su pokazala da je 8-PN najjači fitoestrogen kog je nauka do sad uspela da otkrije, dok 6-PN učestvuje u metabolizmu estrogena i pokazuje snažna antikancerogena svojstva
Osim što se stara da grudi budu zdrave, hmelj doprinosi i njihovoj lepoti i bujnosti. Isti onaj 8-prenilnaringenin iz hmelja svojim estrogenskim dejstvom prokrvljuje i samim tim i proširuje mlečne žlezde. Grudi, čije tkivo liči na sunđer, tako postaju „ispunjene“ i jedrije. Redovnom upotrebom hmelja tokom par meseci tako možemo na potpuno prirodan i bezbedan način dobiti veće grudi i bujniji dekolte. Bez operacija i silikona.
Još jedna biljka koja ima sličnu moć je piskavica, poznata i kao grčko seme. Osim što obiluje fitoestrogenima, ona ima i sposobnost stimulacije prolaktina, hormona koji direktno utiče na mlečne žlezde i njihov rast. Zato je veoma korisna i dojiljama, jer povećava lučenje mleka.