(Obrada, citati i izvodi S.P.)
Vašington Post: „Grant nam savetuje kako da odustanemo od pretpostavki i krutih stavova i postanemo radoznali i otvoreni za nove ideje.“
Inteligenciju obično shvatamo kao sposobnost da mislimo i učimo, ali u svetu koji se brzo menja postoji još jedna kognitivna veština koja može imati i veći značaj: sposobnost preispitivanja i ažuriranja znanja. U svakodnevnom životu često slušamo mišljenja koja nam prijaju, umesto da prigrlimo ideje koje nas teraju da se zamislimo. Tumačimo nečije neslaganje kao pretnju egu, a ne kao priliku da nešto naučimo. Okružujemo se ljudima koji se slažu sa našim zaključcima, dokazujemo da druga strana greši, a gotovo uopšte ne razmišljamo kao naučnici koji tragaju za istinom. Inteligencija nije lek za sve, a može biti i kletva: to što smo dobri u razmišljanju može nam prestavljati prepreku u preispitivanju. Što smo bistriji, to više možemo postati slepi za sopstvena ograničenja.
„Razmisli još jednom“ otkriva da ne moramo da verujemo svemu što mislimo da je tačno, niti moramo u sebe da ugrađujemo svako osećanje koje nam se javi. To je poziv da se oslobodimo beskorisnih stavova i da damo prednost umnoj fleksibilnosti nad ponekad nepotrebnom, glupom doslednošću, da prigrlimo svoje greške i izgradimo kulturu učenja i preispitivanja. Ako je znanje moć, svest da nešto ne znamo korak je ka mudrosti.
Analizirano je stotinak startap kompanija u Italiji. Preduzeća koja su se držala izvorne strategije i prvobitno izabranih proizvoda su u kontrolnom periodu zaradila, u proseku, trista dolara. Oni koji su testirali ideje i uz pomoć kupaca, menjali, prilagođavali – zaradili su, čak, po oko 12000$!
Čarls Darvin: „Neznanje mnogo češće nego znanje – donosi samopouzanje.“
Samopouzdanje nadmašuje stručnost. Sigurno poznajete nekog „centarfora iz fotelje“ koji smatra da bi od selektora sastavio mnogo bolji tim.
U ozbiljnoj Daning-Krugerovoj studiji, oni koji su imali najmanji skor na testu logičkog zaključivanja, gramatike i smisla za humor imali su najpreuveličanije mišljenje o svojim umećima i sposobnostima. U proseku, verovali su da su bolji od 62% svojih vršnjaka, a u stvarnosti su nadmašili samo 12% njih.
Nadmenost je neznanje pojačano uverenjima.
Vezivanje nas sprečava da prepoznamo kad su naša mišljenja promašaji i da se trebaju preispitati. Veoma je korisno odvojiti sadašnjost od prošlosti i stavove i mišljenja od identiteta.
Kad osetite da život menja pravac, a vi ste u procesu promene onoga što ste, lakše ćete se udaljiti od depresije i budalastih uverenja kojih ste se držali.
Naše mišljenje može postati nedodirljivo i sveto u toj meri da postajemo nasilni na samu pomisao da smo pogrešili, a totalitarni ego nemo uskače sa kontraargumentima, gazi dokaze i zatvara vrata učenju. Ono što ste vi, trebalo bi da bude pitanje onoga što vrednujete, umesto pseudočinjenica u koje ponekad verujete.
Ako želimo prognozirati uticaj nekih stvari na budućnost, treba često da ažuriramo svoja uverenja. Treba proći kroz više ciklusa prispitivanja imajući skromnost da sumnjamo u svoj sud i radoznalost u otkrivanju otkriju novih informacija.
Nesigurni se podsmevaju drugima. Ako umemo da prihvatimo svoje greške, ne plašimo se da zbijamo šale na svoj račun.
Ljudi koji manje greše mnogo slušaju i često menjaju mišljenje. Više koriste surovu istinu ogledala, nego ružičaste naočare.
Kad priznamo grešku dajemo primer poštenja i spremnosti da učimo. I kompetentno preuzimemo odgovornost za ispravljanje.
Svaki put kad se sretnemo sa novom informacijom možemo definisati sebe kao osobu posvećenom potrazi za istinom – čak ako time pokazujemo da su nam stavovi bili pogrešni.
Postoji dokazi da „konflikte u definisanju zadataka“ u ranoj fazi rada generiše više originalnih ideja u tehnološkim kompanijama u Kini, više inovativnosti u Holandskim službama isporuke i donošenje boljih odluka u Američkim bolnicama. Jedan istraživački tim je zaključio: „Odsustvo konflikta nije harmonija već apatija.“
Kad pokušavamo da na nešto nagovorimo sagovornika, često zauzimamo suprotan stav. Ućutkujemo ih, navodimo ih da se zatvore ili naljute. Brane se stavljaju oklop, napadaju propovedajući svoje stavove i poglede i optužujući naše. Ili se igraju političara govoreći nam ono što bismo voleli da čujemo, stvarno ne menjajući svoje mišljenje. Treba da uvežbamo način diskusije koji podrazumeva više saradnje, onaj kojim pokazujemo više skromnosti i radoznalosti i kojim pozivamo druge da analiziraju i preispituju mišljenje.
Što silovitije iznosimo argumente, sagovornik se više opire.
Mnogi smatraju da su za pobedu važni neprobojna logika i rigorozne činjenice. Tako retko pobeđujemo i otuđujemo sagovornika.
Stručnjaci za pregovore unapred mapiraju korake, posvećujući bar trećinu planova nalaženju onoga što bi moglo biti zajedničko. Takođe, izneli su manje argumenata, jer slabi razrede i razblaže one jake. Pitali bi mnogo, između ostalog i: „Vidite li neka prednosti u ovoj ponudi?“ Od pet komentara, bar bi se jedan završavao znakom pitanja. Sprečavaju odbrambeno-napadačku spiralu. Nije im važna „pobeda“, već zadovoljavajući za obe strane – uspeh pregovora.
Kad pokažemo otvorenost, iznoseći ono u čemu se slažemo, pa čak i navođenjem onog što smo naučili od „protivnika“ – nismo licemeri kad zatražimo da promene izvesne poglede. Treba biti spreman saslušati šta neko ima da kaže i za to mu dati priznanje. Time stvaramo utisak da smo razumni ljudi koji sve uzimaju u obzir.
Većina uspešnih stručnjaka ne citira mnogo informacija.
Postavljanjem istinskih pitanja budimo radoznalost i pomažemo im u otvaranju za mogućnost, da možda nisu u pravu.
Uvek možete prekinuti uzavrelu raspravu pitanjem: „Koji bi to dokazi i činjenice promenili mišljenje?“ Od odgovora zavisi nastavak.
Ako raspravu vidimo kao ples, možemo unapred da počnemo smišljati koreografiju. Uzimajući u razmatranje najjače tačke gledišta sagovornika i ograničavajući svoje odgovore na najbolje korake, imamo veće šanse da pronađemo zajednički ritam.
Motivacioni intervju počinje stavom koji je odraz skromnosti i radoznalosti. Ne znamo šta nekoga može motivisati za promenu, ali nam je iskreno stalo da to saznamo. Nije cilj da kažemo ljudima šta da rade, već da im pomognemo kako bi prekinuli ciklus preterane samouverenosti i da vide nove mogućnosti. Naš zadatak je da držimo ogledalo tako da mogu sebe jasnije da vide i da ih ohrabrimo da ispitaju svoje postupke i uverenja.
„Čak i đavo ceni to što ga saslušate!“ U nizu eksperimenata, interakcija sa osećajnim, neosuđujućim i pažljivim slušaocem ljude čini manje nervoznim i povučenim. Manje su pod pritiskom te izbegavaju kontradiktornosti u svom razmišljanju, što ih ohrabruje da dublje istraže stavove, prepoznaju nijanse i da ih podele sa više otvorenosti.
Za razliku od mnogih komunikatora koji se trude da ostave utisak da sau pametni, dobri slušaoci su zainteresovaniji za to da se publika oseća pemetno.
Na nečije krute stavove i uporne tvrdnje odgovorite pitanjem: „Recite mi, molim Vas, gde ste to saznali?“
Cilj je da se izgradi poverenje. Ako predstavite informacije bez dozvole – neće vas saslušati.
Kad iznosimo subjektivne ocene, umesto: „To nije dobro!“, bolje je reći: „Ja mislim da…“
Pokazujemo skromnost i radoznalost kad umesto predloga postavimo pitanja: „Voleo bih da čujem zašto…“ i/ili: „Da li si pomislio ili uzeo u razmatranje…“
„Kako znaš?“ je pitanje koje često treba postaviti i sebi i drugima.
Ako ste rukovodilac, stvorite atmosveru bezbednosti i uključenosti. Tražite da vam kažu kako možete da poboljšate stvari i ljudi će se osećati bezbedno da se iskažu, ali i da preduzimaju prihvatljive rizike. Otkrite oblasti na čijim poboljšanjima radite i objasnite koliko su važne povratne informacije i sugestije. Prikažite i svoje nesavršenosti i napor da ih otklonite.
Često se dešava da se najbolja praksa zacementira. Propovedamo njene vrednosti i prestajemo da preispitujemo mane i više se ne zanimamo da pronađemo nesavršenosti.
Povremeno treba preispitivati navike i odnos sa prijateljima partnerom. Šta možemo poboljšati kod sebe i u odnosu sa drugima. Čak i radikalno!
Ernest Hemingvej: „Ne možeš pobeći od sebe seobom s jednog mesta na drugo!“ Sreća obično više zavisi o onog što radimo, nego gde smo. Preispitujmo!
Psiholozi su utvrdili da se strasti više razvijaju nego otkrivaju. U istraživanju sa preduzetnicima, što više truda bi uložili u svoje startap kompanije, to bi im, svake nedelje, više rastao entuzijazam prema poslu. Strast im je rasla kako su sticali znanja i veštine.
Potebna je skromnost da bismo preispitali ono čemu smo ranije bili posvećeni, da bismo izrazili sumnje u sadašnje odluke i da bismo imali radoznalosti da promenimo vizije budućih planova.
Ema Goldman: „Ono u šta verujem je više proces, nego konačnost.“
POSTUPCI KOJI ĆE IMATI JAK UTICAJ
- INDIVIDUALNO PREISPITIVANJE
- Steknite naviku da razmislite još jednom
Kad počnete da formirate neki stav, oduprite se iskušenju da propovedate, da razmišljate kao tužilac ili političar. Ponašajte se prema mišljenju kao nagoveštaju, slutnji i hipotezi i proverite ga podacima.
Sagledajte sebe kao nekoga ko poštuje i ceni radoznalost, učenje, intelektualnu fleksibilnost i potragu za znanjem. Dok zauzimate stav sastavljajte spisak činilaca ili faktora zbog kojih biste mogli promeniti mišljenje.
Tragajte za informacijama koje protivreče vašim stavovima.
- Kalibrirajte samopouzdanje
Pazite da ne ostanete na vrhu planine gluposti. Nemojte pobrkati samouverenost i stručnost.
Možete imati vere u svoje sposobnosti učenja dok preispitujete aktuelna rešavanja problema. Kad zateknete sebe kako sumnjate u svoje sposobnosti, preformulišite situaciju shvatite to kao priliku za napredak.
Prigrlite radost greški. Kad otkrijete da ste pogrešili, prihvatite to kao znak da ste otkrili nešto novo. To će vam pomoći da budete manje usredsređeni na potrebu da se dokazujete, a više na to da napredujete.
- Ohrabrite druge da preispituju svoje stavove
Naučite ponešto pri svakom susretu. Upitajte ljude o čemu su razmišljali u poslednje vreme, šta su to preispitali ili započnite razgovor o stvarima o kojima ste promenili mišljenje protekle godine.
Gradite i kritičke mreže, a ne samo mreže podrške. Od pomoći je kad imate navijače koji vas ohrabruju, ali potrebni su vam i kritičari koji će dovesti u pitanje vaše stavove.
Nemojte se ustručavati da stupite u konstruktivne sukobe. Iako su sukobi odnosa obično kontraproduktivni, sukobi zadataka mogu vam pomoći da još jednom razmislite. Pokušajte da formulišete neslaganje kao debatu: veća je verovatnoća da će joj sagovornici i pristupiti intelektualno i manje je verovatno da će neslaganja shvatiti kao prekor upićen njima lično.
Svi možemo biti bolji u preispitivanju. Kakav god bio zaključak do koga ćete doći, mislim da će svet biti bolji ako češće budemo stavljali naučničke i istraživačke naočari. Zanima me, da li se slažete s’ tim? Ako ne, koji bi Vas to dokaz naveo da promenite mišljenje?
- INTERPERSONALNO PREISPITIVANJE
- Postavljajte bolja pitanja
Vežbajte veštinu pažljivog slušanja. Kad pokušavamo da navedemo sagovornike da budu otvoreni za drugačija mišljenja, često ćemo više postići time što ćemo slušati, nego što ćemo pričati. Kako možete da pokažete zanimanje za to da ljudi iskristališu svoje poglede i da sami otkriju razloge za promenu? Dobar način da se s tim započene jeste da povećate broj pitanja, a smanjite broj izjava i tvrdnji.
Pitajte „kako?“, a ne „zašto?“. Kad sagovornici opisuju zašto se drže ekstremnih stavova, intenziviraju posvećenost. Kada pokušavaju da objasne kako će ostvariti ono što zastupaju, često se desi da shvate ograničenja svojih stavova i počinju da ih ublažavaju.
Upitajte: „Koji bi Vas dokaz naveo da promenite mišljenje?“
Upitajte sagovornika kako je formirao dato mišljenje. Mnoga naša mišljenja su, kao i stereotipi, arbitirana i proizvoljna. Razvijamo ih bez strogih činjenica i pažljivog razmišljanja.
- Pristupite neslaganju kao plesu, a ne bici
Prihvatite i priznajte da postoji ono što vam je zajedničko.
Ne zaboravite da je manje, često više. Ako nagomilavate previše različitih argumenata kojim ćete podržati svoj značaj, navešćete publiku da počne da se brani i bude zatvorenija i odbaciće celokupnu argumentaciju na osnovu najklimavijih tačaka.
Ponekad sagovornici pokazuju otpor ne zato što odbacuju argumente, već zato što im ne odgovara osećaj da neko upravlja nihovim ponašanjem.
Povedite razgovor o razgovoru. Stručnjaci za pregovore ponekad iskažu frustraciju i razočarenje zbog naelektrisane diskusije i pitaju sagovornika da li i on oseća isto.
- KOLEKTIVNO PREISPITIVANJE
- Vodite iznijansirane razgovore
Ne pojednostavljajte sporna pitanja, istaknite njihovu složenost. Uvek ima više od dve strane iste priče.
Ne ustručavajte se da upotrebite napomene i da navedete izuzetke.
Proširite svoj opseg emocija. Ne morate da eliminišete frustraciju, pa čak ni ogorčenje i revolt da biste vodili produktivni razgovor. Samo je potrebno da unesete širi niz emocija uz ranije pomenute. Možete pokazati radoznalost, čak priznati da ste zbunjeni ili da imate pomešana osećanja ili ambivalentan stav.
- Učite decu da preispituju
Jednom nedeljno uz večeru održite sesiju razbijanja mitova. Izaberite neku temu: dinosaurusi, put u svemir… Rotirajte zaduženja za donošenje teme po članovima porodice.
Ohrabrite decu da prave mnoge radne verzije i tražite povratne informacije. Tako će unapređivati svoje standarde, izbegnu zbunjenost i prestanu da očekuju savršen rezultat iz prvog pokušaja.
Prestanite da zapitkujete decu šta će biti kad porastu. Fiksiranje identiteta može da zatvori vrata drugim mogućnostima. Umesto da im sužavate stavove, pomozite im da prošire mogućnosti. Jer oni mogu da rade razne stvari.
- Napravite organizacije koje uče.
Napustite najbolje prakse. One sugerišu da se idealne procedure, postupci i pristupi uvek primenjuju. Usvojimo princip odgovornosti i stalno težimo boljim praksama.
Uspostavite psihičku bezbednost. U kulturama koje uče, ljudi imaju samopouzdanja da dovode u pitanje status qvo i da zbog toga ne budu kažnjeni.
Redovno preispitujte rezultate. Obar proces sa lošim ishodom mogao bi da se shvati kao pametan eksperiment.
- Ostanite otvoreni za preispitivanje budućnosti
Odbacite desetogodišnje planove. Stvarna interesovanja se razvijaju, a ne samo otkrivaju.
Preispitujte svoja dela i postupke, a ne svoje okruženje. Izgradnja osećaja svrhe često započinje preuzimanjem akcija kojima će se unaprediti učenje ili doprinos drugima.
Odredite datume provere aktuelnog životnog stanja. Kao što zakazujete sistematske preglede kod lekara. To je način da ocenite koliko ste naučili, koliko su se i na koji način vaša uverenja i ciljevi razvili i treba li da preispitate sledeće korake.
Zatražite od porodice i saradnika da vam kažu koje biste ideje i stavove, po njihovom mišljenju, mogli da preispitate. Svi možemo postati bolji u preispitivanju. Kakav god bio zaključak do koga ćemo doći, mislim da će svet biti bolji ako češće budemo stavljali istraživačke naočare. Zanima me: da li se slažete s tim? A ukoliko se ne slažete, koji bi vas to dokaz naveo da promenite mišljenje?