Crno francusko grožđe ili ribizla je jestivo voće koje raste kao žbun, koji može dostići visinu oko pola metra i može se sresti u Severnoj, Centralnoj Evropi i Aziji. Bobice ribizle imaju 1 cm u prečniku, crne su boje, sjajnog omotača i sadrže nekoliko semenki. Ukus ribizle je veoma sladak, malo oštar i izraženo slatko – kiseo.
Sam žbun ribizle je zahtevan i ne može da uspeva svuda, pa su mu potrebni posebni klimatski uslovi i odgovarajuće zemljište. Iako uspeva i kod nas, ribizla nije toliko rasprostranjena.
Zbog deficita namirnica koje su bogate vitaminom C, za vreme Drugog svetskog rata je Britanska vlada podsticala gajenje ribizle. Cela proizvodnja ribizle se koristila za pravljenje sirupa, koji se deci besplatno delio, kako bi se sprečile bolesti kao što je skorbut, ali i da bi se očuvalo zdravlje stanovništva.
Što se tiče SAD, ribizle su i tamo bile popularne u 20. veku, pa ih je vlada zabranila skoro u svim državama. Razlog tome je što ribizle mogu širiti bolest “rđa belog bora”, koja je postajala sve češća u rastućoj drvnoj industriji početkom 20. veka.
Federalna zabrana ribizle je 1966. godine više nije bila na snazi i neke države kao što su Njujork, Oregon, Vermont i Konektikat su ponovo zabranile proizvodnju ribizle. Druge države, kao što su Nju Hempšir, Masačustes i Mejn nisu zabranile proizodnju sve do 2007. godine.
Najbolje zemljište za gajenje ribizle je ono koje ima pH od 6.7 fo 7, jer ribizla ne podnosi dobro kiselost. Peskovito, rovito zemljište, koje ima dobar drenažni sistem je sasvim odgovarajuće za gajenje ribizli. Ribizli treba i mnogo azota, a tolerantna je na vetar i umerenu hladovinu.
Ribizla se često koristi u kuhinji, jer ima oštriji ukus, što utiče na ukus mnogih jela i napitaka: na primer, u Rusiji se listovi ribizle koriste kako bi se poboljšali ukus i boja votke, u Ujedinjenom kraljevstvu se koristi za pravljenje sajdera. Ribizle se takođe koriste i za pravljenje piva (poznata vrsta Ginis piva).
Sastav ribizle
Ribizla je veoma bogata biljnim hranljivim materijama, antioksidansima, vitaminima, nezamenljivim masnim kiselinama i mineralima. Postoje tvrdnje da je ribizla jedno od voća koje je najbogatinje vitaminima. Ribizla znatno nadmašuje limun i jagode što se tiče sadržaja vitamina, i to ima 4-5 puta više.
U poređenju sa jabukama, ribizla ima 10 puta više vitamina, 20 puta više od višnje, a 100 puta više od grožđa. U sadržaju vitamina najviše preovladava količina vitamina C. Po sadržaju vitamina P (1000-2138 mg%), ribizla zaostaje samo za aronijom i crnim dudom.
Ribizla sadrži velike količine organskih kiselina (1.9-3.7%), gde preovladava limunska kiselina. U plodovima ribizle ima najviše mineralnih soli kalijuma (290-320 мг%), kalcijuma (44-48мг%), fosfora (35 – 45 мг%), magnezijuma (15-19 мг%), gvožđa (0.9-1.6 мг%). Ribizla je bogata mikroelementima kao što su mangan, bakar,cink , bor, molibden, fluor i jod. Sadrži ukupno 7-12% šećera, gde ima najviše fruktoze i glukoze.
Kao što smo već spomenuli, ribizla je poznata po svom bogatstvu vitamina C (koji je moćan antioksidans), GLA (Gama – Linolinskom kiselinom i veoma retkom omega-6 masnom kiselinom) i kalijumom. Sadrži dvaput više kalijuma od banana, ima 4 puta više vitamina C od pomorandže i duplo više antioksidanasa od borovnice.
Ribizla sadrži antocianine, koji su prirodne materije u voću. To su veoma moćni antioksidanti i odgovorni su za karakterističnu boju ribizle. 100 g ribizla ima 63 kalorija, 1.4 g belančevina, 15.38 g ugljenih hidrata i 0.41 g masti.
Izbor i čuvanje ribizle
Birajte uvek zdrave plodove ribizle, na kojima nema znakova oštećenja. Čuvajte ribizle u frićideru, ali ih nemojte stavljati u polietilenske kese, jer to doprinosi brzom pojavjivanju buđi. Velika vlažnost takođe smeta dugom čuvanju ribizle.
Kulinarska upotreba ribizle
Ribizla je popularno voće za pravljenje sokova, sirupa, komota, vina, itd. Dobra vest je da se nakon termičke obrade velika količina vitamina C sačuva u ribizlama. Bobice ribizle se koriste i za pravljenje raznih želea, džemova, dodaju se i desertima ili sosovima I umacima.
Ribizla se često koristi za pravljenje likera, sladoleda i soka, što joj je najpopularnija upotreba. Listovi ribizle se koriste kao začin za neke vrste čorbi. Sušeni listovi ribizle se takođe koriste za čajeve.
Koristi od ribizle
Ribizla je prava vitaminska bomba, pa je sasvim logičo zašto je veoma korisna za zdravlje čoveka. Zanimljiva činjenica je da pupoljci, listovi i grančice ribizle takođe imaju dosta vitamina, pa je to razlog zašto se listovi i grančice koriste za pravljenje čajeva i uspešno leče prehladu i druga oboljenja.
Antocianini inhibiraju enzime ciklooksigenaza 1 i 2 i smanjuju upale, kao i dejsto artritisa u telu. Sok od ribizle sadrži protoantocianidine, antocinanice i polisaharide, polisaharidi ribizle (CAPS) imaju stimulativni efekat. Utvrđeno je da CAPS utiče na ćelije tumora, pa na taj način smanjuje rizik od pojave oboljenja kancera.
Bogat sadržaj vitamina C čini ribizlu jednom od najmoćnjih antioksidanata, koji se veoma uspešno bori sa slobodnim radikalima. Ako ste u mogućnosti da redvno konzumirate ribizle, možete biti sigurni da vam je imuni sistem dobar. Ribizla ima profilaktičko dejstvo kod prehlada i infekcija. Visok sadržaj gvožđa, mangana i bakra ovo voće čini moćnim saveznikom kod anemije.
Kalijum u ribizlama čini ovo voće dobrom namirnicom za osobe sa srčanom i bubrežnom insufijencijom, sa povišenim krvnim pritiskom i posebno je korisna za osobe koje imaju otoke. Sok i koncentrat ribizle pozitivno deluju na vid. Ovo voće se koristi i kod dijeta za mršavljenje. Vekovima unazad se ribizla koristi kod čireva u želucu, gastritisa sa povećanom želudačnom kiselinom, a tako je i danas.